-Dobar dan. Vašu kartu molim.
-Nemam.
-U tom slučaju, možete kupiti doplatnu kartu u iznosu od 1.000 dinara na licu mesta.
– Nemam.
– Molim Vas onda da mi date Vaša dokumenta. Moraću da Vam napišem opomenu u vrednosti od 5.000 dinara koju ćete morati da platite u roku od 7 dana.
– Nemam dokumenta.
– Molim Vas, onda da siđete na sledećoj stanici.
Nastavak ove priče? Prvi “švercer“ izlazi iz autobusa na sledećoj stanici. Drugi „švercer“ pokušava da se odveze do svoje stanice izbegavajući kontrolora i njegovu molbu. Treći…
Činjenica je da je u 2012. godini bilo 44 napada na kontrolore. U toku 2013. godine taj broj je već nadmašen, a pred nama su još dva meseca do kraja godine.
Milan S. je kontrolor GSP-a, tek nekoliko meseci. O svom poslu kaže: “Najteži je rad sa ljudima. Svega ima, i dobrih i loših iskustava, čovek se psihički umori. Među mojim kolegama ima puno onih koji su bili udareni ili čak pretučeni.“
„Šverceri“ se lako prepoznaju po tome što obično stoje sa u vozilu sa desne strane, kako bi uz pomoć refleksije na prozorima videli gde je kontrolor i znali kad su bezbedni. Uznemireni pogledima u prevozu takođ umeju da odaju dok čekaju i očekuju nekad „zelene“, a sada „bele“.
„Među starijim ljudima postoje i oni koji polude kad im ne tražim kartu. Neki dobacuju: Pa zar ne vidiš koliko godina imam! Jako puno penzionera nema kartu, iako oni imaju beneficije, i njihova godišnja karta košta 400 dinara. Radno sposobni uglavnom imaju. Žene se više „švercuju“ od muškaraca i uvek se više i bune. Srednjoškolci, uglavnom, nemaju kartu. Dok studenti, desi se da možda među 20-ak njih, jedan nema kartu. U Beogradu, kartu imaju oni koji para nemaju, a oni koji para imaju, kartu neće da kupe“, zaključuje Milan.
Kao mali doprinos u rešavanju problema i sprečavanju nastanka novih incidenata, Milan je opisao svoja neprijatna iskustva na poslu: „Radio sam na liniji 84 od Galenike. Došli smo do Zelenog venca. Bilo je više kontrolora u vozilu, jer je bio kraj smene, pa smo se preklopili. Kada su svi izašli iz autobusa, jedan dečko, od svega dvadesetak godina, prišao mi je iza leđa i udario iz čista mira. Nisam mu čak ni tražio kartu“. Posle toga napadač je bio izbačen iz autobusa i nastavio je svojim putem kao da se ništa nije ni dogodilo. Na sreću, nije bilo ozbiljnijih posledica.
„Postoje slučajevi kada je policija već u vozilu, ali ne želi da reaguje, iako je na dužnosti. Komunalna policija je nadležna za ovakve situacije. U toku incidenta, policajac koji je trenutno u vozilu, uvek ih uputi da zovu policiju, iako je policija već u vozilu. To je samo još jedan paradoks ovog sistema bez sistema“, tvrdi Milan.
Zaposleni kontrolori, pa i oni sa druge strane čitača karti imaju svoju viziju uspešnijeg i bezbednijeg sistema u kome bi i karta bila jeftinija i koštala oko 50 dinara. Kontrolori bi dobili uloge tradicionalnih konduktera koji prodaju karte na ulazu u vozilo. Iz Milanovog ugla, postoje nezgodni kontrolori, ali i nezgodni putnici. Njega ipak često ga nazivaju Ćjedinim nasmejanim kontrolorom“.
Kontroli je zabranjeno da pričaju sa putnicima, kao i da dolaze u bilo kakav vid fizičkog kontaktu sa putnicima, čak i u slučajevima napada u cilju samoodbrane. Često im se nudi novac u zamenu za kartu kod vozača po ceni od 150 din. Ljudi daju na uvid lažna službena dokumenta, dokaze o trudnoći, karte koje su pečatirane od strane propalih ili izmišljenih preduzeća, pa čak i izveštaje iz „Laze Lazarevića“ i drugih sličnih ustanova.
Zaposlenima je ponuđen ugovor, po kom GSP nije odgovoran ukoliko se radnicima desi neki incident na poslu. Njegovim potpisiavnjem GSP se oslobađa odgovornosti. „Bilo da vozač naglo zakoči, pa se udarimo, ili nas neko od putnika sahrani, GSP ne pokriva ništa.“ Niko od zaposlenih nije želeo da potpiše takav ugovor. Kontrolori su ipak potpisali ugovor o stupanju u radni odnos kojim je obezbeđeno mirno mesto za rad.
Direktor Direkcije za javni prevoz, Zoran Šarac, je ukazao na mere zaštite koje se odnose na ovu instituciju i njenu ulogu u zaštiti u vozača i kontrolora. Radi se o alarmu, takozvanom „panik-tasteru“ koji uspostavlja direktnu vezu sa centrom u „Direkciji“ gde se onda može lokalizovati vozilo u slučaju nesreće, kvara ili incidenata. Mana ovog sistema je to što je proces veoma dug i treba vremena da se dođe do broja vozača i vozila i to ne može da reši problem nasilja u prevozu. „Podržavam MUP-ove nove mere zaštite zaposlenih u GSP-u , iako još uvek nisu sprovedene u potpunosti. Mada, tu je vrlo važan psihološki efekat na napadače koji stvara saznanje da je možda baš u tom autobusu video-nadzor ili policajac u civilu, iako možda i nije. Bitno je da se tako doprinosi sigurnosti vozača i kontrolora“. Na pitanje da li je to dovoljno i da li su neophodne nove mere, rekao je : „Ako vi imate neko rešenje,recite.“
JKP GSP „Beograd“, u saradnji sa nadležnim institucijama grada Beograda i Policijskom upravom Beograda, pokrenuo je nove mere u cilju zaštite svojih zaposlenih. Vozači dobijaju broj telefona preko kog će imati direktnu vezu sa Policijskom upravom Beograda, preko koje će u slučaju napada direktno obavestiti policiju. Planiran je i određen broj pripadnika policije u civilu koji će uticati na bezbednost zaposlenih i putnika. Skraćen je i istražni postupak, tako što će se počinioci incidenta odmah uputiti sudiji za prekršaje. Započeto je i opremanje vozila video-nadzorom, kao i ojačavanje kabina za vozače. U zvaničnom saopštenju,GSP najavljuje i nove aktivnosti u cilju zaštite svih svojih zaposlenih.
Istovremeno, sindikat „Nezavisnost“ u svom saopštenju za javnost upozorava čelnike GSP-a da ozbiljno razmotre njihove zahteve, inače će stupiti u protest zaustavljanjem autobusa od petnaest minuta do pola sata. Ističu da im nije cilj da budu licemerni i da ne pokušavaju da iznova traže iste mere od ranije, ali tvrde da je najvažnije je da poslodavac donese po hitnom postupku mere za zaštitu voznog osoblja
Božidar Trbojević, vozač, pokazuje jedno drugo lice Javnog gradskog prevoza. U ovoj firmi radi već dvadeset i dve godine, a još uvek nije imao incident na radu. Tajna je u tome da se ostane smiren. „Provokacija će uvek biti. Ljudi su nezadovoljni svojim životom i poslom, pa ako imate u vidu da neko nije imao šta da, da detetu za večeru, logično je da će mu trebati malo da bi se istresao na prvog na koga naiđe. Najčešće smo na meti mi, vozači i kondukteri. Imao sam bezbroj prilika koje su pretile da prerastu u sukob, ali sam naučio da ne primam to srcu i da se iskontrolišem“.
Da problem nasilja nije jedini sa kojim se susreću zaposleni u GSP-u, pokazuje Božidarev primer. On nikad nije bio član ni jednog sindikata, niti je imao želju za to. „Naravno da se sindikati bave problemima zaposlenih, ko bi drugi. Usuđujem se ipak da kažem da sam za ovu firmu uradio više nego svi ti sindikati zajedno, a reč je o jednostavnim stvarima. Do pre par godina, mi nismo imali toalete na okretnici kod Studentskog trga, niti mogućnost da se osvežimo. Možete misliti koliki je to problem bio leti. Ja sam našao firmu mobilnih toaleta, kao i firmu koja proizvodi vodomate, sugerisao sam direktoru, tako da je konačno i to uvedeno. Poenta je bila da nije bio u pitanju nikakav luksuz, već jednostavne stvari koje omogućuju rad u humanim uslovima.“
Ukoliko dođe do neke nemile situacije na raspolaganju je i broj telefona specijalno uveden za takve slučajeve: „Taj broj nam omogućava da budemo u neprekidnoj vezi sa policijom… Po mom mišljenju, mnogo je lakše okrenuti 192 nego neki broj od devet cifara, ako već zagusti. Takođe imamo i službene telefone, tako da smo i međusobno umreženi. Što se toga tiče, sistem je korektan.“
Odluka je putnika hoće li plaćati usluge gradskog prevoza, ili ne. Ukoliko se odlučite za neispravan put, treba imati u vidu da su i kontrolori i vozači, građani poput svih ostalih i da je svako od njih tu, da bi radio svoj posao. Zato nasilje kao odbrambeni mehanizam nije rešenje ukoliko želimo zdravo i funkcionalno društvo.
Jelena Stojanović
Biljana Stanojević
Uperi prstom! 