„U religijskim raspravama ishrana je – poput seksa – kontroverzno pitanje. U svojoj suštini, religija je uvek podučavala da poštovanje prema životu predstavlja visok duhovni ideal i da je univerzalno bratstvo sam vrhunac duhovnosti.”
Iz knjige „Hrana za duh” Stivena Rozena
„Ljudi jedu životinje, u najmanju ruku, još od Ledenog doba, kada su naši preci napustili biljnu ishranu i prešli na mesnu. Običaj jedenja mesa očuvao se do današnjih dana, kao puka neophodnost (kod Eskima), navika ili pak uverenje. Međutim, u proteklih pedeset godina, priznati autoriteti iz oblasti zdravlja, ishrane i biohemije izneli su brojne dokaze o neprimerenosti mesne ishrane za očuvanje zdravlja i pokazali da je meso štetno za čoveka. Pored toga, jedenje mesa danas obuhvata, za životinju, dugotrajan i okrutan proces zatočeništva, biološke manipulacije, prevoz na velike daljine u prenatrpanim i nehigijenskim uslovima, i na kraju, ubijanje u klanicama. Tokom svog sedamdesetogodišnjeg života, prosečan Amerikanac pojede onoliko mesa koliko se dobije ubijanjem 11 goveda, jednog teleta, tri jagnjeta i ovce, dvadeset tri svinje, 45 ćurki i 1100 pilića. Uz tom pojede i oko 430 kg ribe”, iznosi američki pisac i zagovornik vegetarijanstva, Natanijel Altman, u svojoj knjizi „Eating For Life”. Etičkim i medicinskim polemikama na ovu temu ne nazire se kraj, ali je sigurno da se redukovanom konzumiranju mesa, kao i potpuno bezmesnoj ishrani, poslednjih godina priklanja što više ljudi. Razlozi za to su mnogostruki, od etičkih i religijskih, preko zdravstvenih, do ekonomskih (jer su meso i njegove prerađevine skupi u odnosu na neke druge grupe namirnica) i razloga koje uslovljava pripadnost određenim supkulturama.
Pretpostavlja se da je vegetarijanstvo nastalo u Indiji i da je staro nekoliko hiljada godina, koliko i hinduizam, u okviru koga je i danas poznato kao praksa nenasilja, na sanskritu – ahimsa. U različitim kulturama danas se prihvata na različite načine, pri čemu su stanovnici zapadnih zemalja najveći konzumenti mesa. Istovremeno, među njima žive najbučniji aktivisti, koji se sloganima poput „Meso je ubistvo”, trude da skrenu pažnju na neka moralna pitanja, ali i na tehničke aspekte uslova koji vladaju u industriji mesa.
Kako je biti vegetarijanac u Srbiji?
„Položaj vegetarijanaca kod nas je definitivno bolji sada nego pre pet godina. Moguće da sam ja promenila okruženje, ali je ljudima definitivno bliskija vegerarijanska ishrana. Lakše je naći proizvode u gradu koji ne sadrže meso, ređe mi nude šunku i ribu kad tražim nešto bez mesa. Pre godinu dana je izbor bio još širi, valjda se nije isplatilo, pa su na raznim mestima ukinuli vegetarijanske sendviče i pice”, objašnjava naša sagovornica Magda, vegetarijanka od 2007. godine.
„Jednom sam bila učesnica letnje škole gde je bilo više vegetarijanaca, među kojima i dve organizatorke, veganke. To je unapred najavljeno upravi hotela u kom smo odseli, ali se u poslednjem trenutku nešto promenilo i predviđeni kuvar nije radio. Tokom čitavog trajanja škole, vegetarijanci i veganke imali su daleko neraznovrsniju ishranu nego oni koji jedu meso, a vegetarijancima je više puta nuđena riba, kao da to nije meso. Pošto smo se požalili, imala sam utisak da zaposleni u hotelu misle da smo neki razmaženi ljudi koji žele da se istresaju na njima i nisu to shvatali kao naše pravo da jedemo u skladu sa svojim izborom”, dodaje Milica.
Marijus Kibirkštis je EVS volonter iz Litvanije, koji od septembra živi u Beogradu. Sa nama je podelio svoje utiske o tome kako je biti vegetarijanac ovde:
„Na početku, želeo bih da kažem da nigde nisam nalazio posebno komlikovanim da se hranim vegetarijanski – ni u inostranstvu, ni kod kuće. Ipak, zapazio sam da su ljudi u Srbiji prilično konzervativni kad je ovaj način ishrane u pitanju, a vole da puše, piju i jedu dosta brze hrane. Međutim, i brza hrana može biti vegetarijanska, a u gotovo svim pekarama ima peciva bez mesa – ja najčešće jedem burek sa sirom ili spanaćem. Kako ljudi u Srbiji i sami žive prilično nezdravo, teško im je da shvate svrhu i razloge za vegetarijanski način ishrane.”
U Beogradu postoji svega šačica restorana koji u se u svom opisu izdaju kao vegetarijanski. Međutim, samo jedan od njih sprema isključivo vegetarijansku hranu, dok ostali imaju tzv. vegetarijansko-srpsku ponudu – služe razne vrste jela od povrća, ali i meso sa roštilja. U drugim restoranima i prodavnicama brze hrane koje nemaju nijednu vegetarijansku opciju u ponudi, reakcije molbu da se iz sendviča, palačinke, pice, špageta i sl. izostavi meso su raznolike – neki rado izlaze u susret, neki pristaju upućujući mušteriji zbunjen pogled, dok kod trećih tako nešto ne dolazi u obzir.
Vodič kroz supermarket
U Srbiji je 2010. godine standardizovana V-oznaka – znak u obliku zelenog, latiničnog slova „V” koji bi trebalo da svima, koji iz određenih razloga ne žele ili ne smeju da konzumiraju proizvode od mesa, olakša kupovinu tako što će učiniti ovakve proizvode prepoznatljivim.
V-oznaka nije od pomoći samo vegetarijancima i veganima. U vreme masovnog uzgoja životinja, afera sa hranom i bolesti životinja prelaznih na ljude, sve više ljudi želi da zna šta tačno jede, pa u ciljnu grupu spadaju potrošači koji paze šta jedu, oni koji žele da smanje unos mesa, osobe koje pate od alergija, kao i pripadnici verskih zajednica sa specifičnim prehrambenim ograničenjima.
Pre nego što bilo koji proizvod dobije oznaku, mora biti ispitan. Za ovaj postupak, svi sastojci moraju biti razotkriveni i proizvodni pogon mora biti dostupan. Čim proizvod ostvari pravo na oznaku, proizvođač je dužan da obaveštava nadležnu vegetarijansku organizaciju o svim promenama koje se tiču sastojaka ili deklaracije proizvoda.
Od srpskih proizvođača, V-oznaku koristi kompanija „Bambi”.
Ideja Evropske vegetarijanske organizacije, koja je standardizovala ovu oznaku, jeste ne samo olakšica pri kupovini u prodavnicama, već u drugim uslužnim objektima kao što su restorani, kroz deklaraciju jela koja ne sadrže proizvode životinjskog porekla i sprovođenje edukacije osoblja restorana. V-oznaka se koristi u svim zemljama članicama Evropske unije. S obzirom na trenutnu situaciju kod nas, u Srbiji će sistematizovanost prehrambenog sistema, tako da ljudi kojima je to važno mogu lakše da se snađu, još dugo ostati samo misaona imenica. Vegetarijanci kod nas hranu najčešće kupuju na pijaci ili u biošpajzovima, dok je snalaženje na ulici, kada treba pojesti nešto usput, znatno komplikovanije.
„Često se pitam kako bih jela da sam veganka na ulici. Njima je mnogo teže”, kaže Milica.
Ovo pitanje ostaje otvoreno, a na ljudima je da se snalaze. Međutim, samo na deo problema može se odgovoriti tehničkim rešenjima, kao što su uvođenje specijalih oznaka i više opcija na restoranskim menijima. Naša nacionalna svest, u koju su duboko usađeni leskovački roštilj, punjena paprika i jugonostalgični sarajevski ćevapi, treba tek da se otvori za drugačije načine ishrane, kao što su veganska i vegetarijanska. Daleko od toga da bi to značilo kraj za Karađorđevu šniclu, punjene pljeskavice i druge specijalitete sa roštilja – teško da bi ih čak i ugrozilo. Svi oni su tradicionalno deo kuhinje kojom se Srbija predstavlja u svetu i naši su nezvanični nacionalni simboli, pa im ne preti opasnost.
Činjenica je, međutim, da vegetarijanci trpe prehrambenu diskriminaciju, pa u društvu treba da dođe do promena kako bi se svi osećali prijatnije i kako bi mogli da žive u skladu sa izborima koje su sami napravili, a da im zbog toga život ne bude komplikovaniji – jer da jedemo, moramo svi, a to šta ćemo staviti na tanjir stvar je ličnog izbora.
Malo otvaranja uma ne može nikoga da ubije, zar ne? S druge strane, moglo bi da spasi nekoliko hiljada životinja od smrti u klanicama.
Jovana Georgievski
Uperi prstom! 