Kafana nekad i sad

slika-5

„U moje vreme, kad sam bio mlad pisac, postojali su usmeni pripovedači, a to je sada vrsta ljudi koja je potpuno iščezla zajedno s onim kafanama u kojima smo se svi đuture opijali. Bio sam neka vrsta urbanog Vuka Karadžića koji je slušao njihove priče i mnoge te priče sakupio. Oslušnuo sam jezik koji je vrlo tipičan za Beograd. Bilo je bitno iskustvo iz kafana iz kojih i dan-danas ne izlazim, i sve je to pomoglo da uspem da definišem ono što sad zovemo beogradskim duhom. Kafana je magična stvar i ona je u stvari antički trg za nas Srbe. Kafana je naš trg na kome se može svašta čuti. Tokom 19. veka znam da su pisci pisali po kafanama. Tu su bile čitave redakcije po stolovima.”

Ovako je jedan od čuvenih boema, Momo Kapor, opisao kafanu. I zaista, može se reći da je kafana bila javni prostor na kome su se istovremeno okupljali ljudi raznih profesija; lekari, pisci, profesori, trgovci, advokati, zanatlije. I kao što kaže Habermas, upravo su u 17. i 18. veku kafane postale mesta u kojima se javljaju prvobitni oblici javne građanske sfere. U njima se oblikuje javno mnjenje koje je tada kreirala intelektualna elita.

Za kafanskim stolom su se rušile vlasti, stvarale države, lečili ljubavni jadi, donosili zakoni, društva su držala sastanke, novinari su pisali tekstove.

Skadarlija

Istorija beogradske boemije, posle Prvog svetskog rata, vezuje se prvenstveno za Skadarliju. Branislav Nušić kaže da je kafana „Tri šešira” najstarija kafana u toj kaldrmisanoj ulici. Ona je ime dobila po radionici šešira koja se tu ranije nalazila. Na kući je bila istaknuta firma na kojoj su od lima bila izrezana tri šešira. Ti su šeširi stajali tu i kasnije, a kada se umesto radionice otvorila kafana, ona je sasvim prirodno preuzela taj naziv.

Krajem 19. i početkom 20. veka, mnogi glumci su tu stanovali, a uz njih pesnici, pisci i slikari. Tu su zore dočekivali umetnici poput Đure Jakšića i Dobrice Milutinovića.

othonkk_4d7cc3c96fedd

Skadarlija je bila slabo osvetljena, popločana kaldrmom kako je to bio običaj u tursko doba. Taj starinski izgled zadržan je i danas. Decenijama kasnija ona je i dalje omiljeno mesto modernih boema, ali odavno više nema čuvenih glumaca i pesnika čije je ime u neraskidivoj vezi sa njom.

Šabačke kafane

U Šapcu je između dva svetska rata radilo preko 130 kafana. One su bile mesto društvenog života i kulture. U njima su bile biblioteka, društveni klubovi, klasični podijumi i igranke. Kafane u Šapcu su imale i širi društveni značaj. Prva bioskopska predstava bila je održana u kafani i ovo je bila praksa sve do izgradnje bioskopa. Prva sijalica u Šapcu, pre 1900. godine, zasijala je u kafani.

Najstarija kafana u Šapcu, „Devet direka”, radila je od 1864. do 1928. godine i ujedno je bila jedna od najznačajnih u Srbiji. U njoj su uređivane novine i nalazila se neformalna redakcija „Šabačkog glasnika”. U njoj su, takođe, sklapani različiti poslovi. Sastojala se iz dva dela. Donji deo sačinjavala je piljarnica, a drugi deo prizemlja činila je kafana rezervisana za goste i lumperaj. Gornji deo su činile hotelske sobe.

Boemi

Jedan od najistaknutijih boema među pesnicima, Tin Ujević, uočio je da boemstvo ne predstavlja ni klasu ni organizovan pokret, već jedno specifično stanje duha, poimanja stvari i reda u društvu. Dakle, boemstvo se može posmatrati kao jedna složena društvena pojava.

Boemima se jedni dive zbog njihovog načina života, drugi ih žestoko kritikuju, svodeći ih na obične alkoholičare. Jedno je, međutim, sigurno – da njih nije bilo, ne bi nastala neka od najvećih dela svetske, ali i naše književnosti. Enolog, Slobodan Jović, za jedan sajt, kaže o boemima: „Boemi su ljudi puni duha, vrcavi, umetnici, najčešće pesnici. Mnogi pesnici su pero umakali u vino, jer vino je piće koje omogućava da se uživa na duže staze i pokretač je duhovnog u čoveku. Ono od ljudi pravi kreativce, ono je esencija boemskog. Boem je, u stvari, školovani alkoholičar.”

Predratna-kafana-u-Beogradu-Bajlonov-Kladenac

Đura Jakšić, veliki srpski pesnik, iako ogrezao u boemstvo, ostao je jedan od najvećih liričara svih vremena. Možda mu je baš to pomoglo da njegove pesme uđu u dušu naroda i ostave veliki trag. Njegove pesme, ali i pesme drugih boema izraz su gladi za ljubavlju, za životom, za srećom.

Pored Đure Jakšića, istaknuti boemi bili su i Branko Radičević, Milorad Gavrilović, Velimir Rajić i mnogi drugi. Nažalost, iako ima izuzetaka, većinom su svi vrlo kratko živeli.

Nušić o kafanama

Branislav Nušić, najpoznatiji srpski književnik i poznati boem, u svom zapisu „Beogradske kafane”, kaže da su „kafane pre rata bile jedini izraz našega javnoga života te, setiti se tih kafana, znači dati dragocen prilog toga života u poluprošlosti”. Nušić kaže i da se sav ostali život, pored porodičnog, vodio kroz čaršiju i kafane.

Uz to, dodaje i da su sa razvojem prestonice, kafane sve više postajale centri u kojima se odvijao život. Ubrzo, one postaju i politički obeležene: „Bilo je kafana liberalnih, naprednjačkih i radikalnih i nikad, ili vrlo retko, bi privrženik jedne partije zalazio u kafanu druge partije. Partije su u tim kafanama imale i svoje klubove, pa često i kancelarije; tu su se držale konferencije, tu zborovi, tu su se zbirali i dan i noć privrženici te raspravljali svoju partijsku politiku. Često, prilikom izbora, te su kafane služile i kao ambulante, gde se donosio pokoji svesni glasač razbijene glave da mu se isperu rane i da se potkrepi. I ne samo politički već i sav duhovni život kretao se u kafanama. Ako je trebalo provesti kakvu inicijativu umetničku, književnu ili ma koju drugu javnog značaja, prvi sastanci, na kojima bi se izmenile misli, bili su za kafanskim stolovima, a zatim, kad je te sastanke trebalo pretvoriti u konferencije, povlačilo se u one ‘zasebne’ sobe gde se uvek do duboko u noć većalo.”

378692_kafana_nusic

Kafane danas

Na mestu starih, kultnih kafana, sada se nalaze neki drugi objekti. Drvena vrata zamenili su blještavi izlozi različitih prodavnica ili banaka.

S obzirom na ekspanziju diskoteka, klubova i splavova, čini se da se kafanski i boemski duh izgubio. Iako nas može zavarati veliki broj novih „kafana”, koje se iz meseca u mesec otvaraju, one čak i ne sliče onim iz sredine prošlog veka. Dobile su neki novi izgled i u njima se ne mogu naći ljudi poput prošlovekovnih boema. Čini se da jedino još „Boemska četvrt” odiše starinskim duhom. Svakako šetajući ovom kaldrmisanom ulicom, uz zvuke tamburice, možemo zamisliti kako je kafanski život nekad izgledao.

 

Katarina Đurić

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s