ŽRTVE TRGOVINE LJUDIMA: „RUDNIK LJUDSKIH DUŠA” (II DEO)

human_trafficking211

Trgovina ljudima je društveni fenomen XXI veka. Ovaj problem pojavljuje se koliko u razvijenim zemljama, toliko i u zemljama u tranziciji. Dešava se milionima dece, žena i muškaraca, na kojima su, na taj način, kriminalci zaradili više milijardi dolara profita. Danas se sve češće pojavljuju izrazi kao što su ropstvo, prinuda i trgovina organima, kao problemi savremenog čoveka. U borbi protiv trgovine ljudima moraju učestvovati svi članovi međunarodne zajednice svim raspoloživim društvenim resursima. Faktori koji dovode do ovakvih situacija jesu nezaposlenost, socijalna isključenost, nasilje, diskriminacija, siromaštvo…

U organizaciji Centar za ruralno detinjstvo, na koledžu „Pert” (Centre for Rural Childhood, Perth College), rađeno je istraživanje kroz koje je pružen uvid u ovaj problem u državama različitih kultura i naroda. Tu se našao i primer Srbije – istraživanje na bazi tada identifikovanih žrtava trgovine ljudima. Devet devojaka, starosti od 15 do 20 godina, vraćene su u svoje porodice na period od dve godine. Jedna od njih živela je u Privremenoj kući i njena socijalna integracija će se tek desiti. One su sve bile seksualno ekspolatisane, neke od njih su bile i žrtve trgovine ljudima, među kojima su slučajevi koji su završili na sudu gde se vodio proces protiv trafikera, a devojke bile svedoci na suđenju (očevi ili drugi članovi porodice su često umešani u trgovinu ljudima ili eksploataciju). Devojke su ostajale, u proseku jednu do tri godine u privremenim kućama, reintegracionom centru ili sa timom za podršku na terenu.

Zbog sličnih pozadina, devojke su imale relativno slične priče. Mnoge od njih su pominjale važnost podrške koju su dobijale i koja im je omogucila da pričaju otvorenije o svom problemu i pomogla im da budu jače, stabilnije, neustrašive i da mogu da se kreću slobodno, prenose iz organizacije Atina. 

Neke od devojaka pominjale su važnost „zdravlja”, tj. jakog psihičkog zdravlja. „Ozbiljnija sam i srećnija i ne tako nervozna”, kaže Riana, (20).

Mnoge su istakle i važnost kurseva (manikira ili frizera) ili povratka na školovanje i zadovoljstvo u pronalaženju posla (iako neke od njih nisu želele da traže posao u početku, stručnjaci su im pomogli u tome).

Kao jedan od bitnijih faktora spominje se i podrška u pronalaženju mesta za stanovanje. Jana kaže: „Sada živim u spostvenoj kući i osećam se kao slobodna i samostalna osoba, sposobna da se stara o sebi, što je ono sto sam oduvek želela. Nije važno da li imaš stan ili ga iznajmljuješ, bitno je da je tvoj.”

Sedam od devet učesnica je istaklo važnost dečka ili muža. (Dve devojke su bile udate, jedna verena, a dve su imale decu sa svojim momkom ili mužem.) „Moj dečko zna za moju situaciju i problem koje sam imala. On me podržava da uspem da ostavim sve iza sebe, da ne razmišljam o tome. Njegova sestra je moja najbolja prijateljica, i oboje pokušavaju da mi pomognu da nastavim dalje”, kaže jedna od njih.

Najvažniji deo istraživanja jeste samo poređenje slučajeva i žrtava u različitim zemljama. Rezultati govore o integraciji i procesu vraćanja normalnog detinjstva deci koja su bila žrtve. Deca u Etiopiji koja su napustila svoje domove iz različitih razloga, razvila su mnoge loše osobine i naučena su lošem ponašanju tokom života na ulici. Ali reintegracija pomaže detetu da ne upada u nevolje i da ne postane član neke od uličnih bandi. Ovaj proces mu pruža priliku da se vrati kući ili mestu gde je odraslo i pokuša ponovo da se uključi u porodicu i društvo uopšte. U Ugandi deca reintegraciju vide kao putovanje na kom se uče lepom ponašanju, jedno od njih je, na primer, dodalo da im je ovo pomoglo u odvikavanju od krađe i uklapanju kod kuće.

Albanskoj deci su, tokom istraživanja, ponuđeni odgovori kao sto su: sreća, dobro zdravlje, prijatelji, porodica (dom) i fraze kao sto su: „znam da se suočim sa problemom” i „ne moram da radim više”. Deca su sama dodala reči kao sto su centar, socijalni radnici, policija i opština. „Kada bismo imali sve ovo, bili bismo srećni”, rekli su. „Biti srećan” je najčešći dat odgovor na pitanje šta je najvažniji cilj. Deca u Srbiji koja su bila žrtve trgovine ljudima, žele da budu zdrava, voljena, zadovoljna i nasmejana, da žive u porodici bez nasilja i pohađaju školu.

U zavisnosti od socijalnih i ekonomskih uslova pojedinih država, razlikuju se i pokazatelji uspešne reintegracije deteta. Na istraživanju deca su ocenjivala indikatore uspešnosti procesa ocenama od jedan do pet. Rezultati svedoče upravo o društvenim razlikama i potrebama, pa su tako malim Etiopljanima najbitnije osnovne potrebe za egzistenciju, a u Ugandi, prvo mesto zauzima vera u Boga i strahopoštovanje prema istom. U našem regionu rezultati govore drugačije. Deci u Albaniji je porodica na prvom mestu. U Srbiji, deci su najbitniji zdravlje i ljubav (slede ih dom i krov nad glavom, porodica, dokumenta i prava, pa normalan život bez nasilja).

Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima je nastao kao odgovor Vlade na sve veći problem trgovine ljudima u našoj zemlji. Čine ga dve organizacione jedinice, a to su Služba za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima i Prihvatilište, koje još uvek nije u funkciji zbog tehničkih problema sa prostorom, mada postoje naznake da će i ono početi sa radom u toku ove godine. Aktivnosti prihvatilišta odnosiće se najviše na zadovoljavanje osnovnih životnih potreba i osiguranje bezbednog okruženja, očuvanje i razvoj potencijala korisnika, pravnu podršku i podršku pri školovanju i zapošljavanju. Ono nije trajno rešenje, ali je neophodno u urgentnim situacijama. Služba radi aktivno od jula 2012. godine, i u njoj su zaposlena četiri stručna radnika i rukovodilac kao peti član ovog tima. Ona se bavi identifikacijom žrtava trgovine ljudima, procenom stanja i potreba tih žrtava u odnosu na okruženje, osmišljavanjem planova usluga zaštite, upućivanjem korisnika određenim institucijama, praćenjem realizacije mera zaštite i usluga, koordinacijom procesa zaštite žrtava u saradnji sa nadležnim organima, organizacijama i drugim službama, pri čemu prikuplja informacije i vodi evidenciju, dokumentaciju i baze podataka o identifikovanim žrtvama.

Marko Šijan, specijalni pedagog u Službi, objašnjava proces identifikacije žrtava: „Identifikacija počinje od prvog kontakta sa potencijalnom žrtvom trgovine ljudima, gde mi na neki način ‘proveravamo’ da li je neko žrtva ili ne. Sama procena je dugotrajni proces. U najvećem broju slučajeva do njih dolazimo uz policijsku pomoć, ali su česte i prijave Centara za socijalni rad i nevladinih organizacija.” Saradnja između nadležnih organa, državnih ustanova i nevladinih organizacija je od izuzetnog značaja, jer je ovaj sistem i proces zaštite žrtava još uvek u razvoju, i na ovaj način se institucije međusobno podupiru i pomožu u rešavanju ovog problema. „U procesu koordinacije, mi komuniciramo sa svim relevantnim akterima na tom polju koji mogu na bilo koji način da doprinesu. Iz našeg dosadašnjeg iskustva, žrtvama je potreban spektar različitih usluga koje se razlikuju od pojedinca do pojedinca i njegovih potreba i problema. Posle procene, pravi se plan aktivnosti koji je realan i ograničen na određeni vremenski period da bi se znalo čemu mi i žrtva težimo zapravo.” Posle toga prati se izvođenje i realizacija samog plana. Ono što je od velike pomoći jeste telefonska linija otvorena 24h i terensko vozilo koji su tu da deluju i reaguju brzo u određenim situacijama.

Ono što je prednost u Srbiji, jeste da sama identifikacija i proces zaštite žrtava ne zavisi od sudskog procesa i učešća i svedočenja žrtve, kao u nekim drugim zemljama u regionu. „Žrtve su često uplašene i ne žele da svedoče. Nekada policija ne završi dobro svoj posao i optužnica propadne. Nekada se ucenama i podmićivanjem svedoka promene iskazi i ne dođe do optužnice. Zato je izuzetno važno što podrška žrtvama u Srbiji nije vezana i ne zavisi od sudskog postupka”, dodaje Šijan.

Što se tiče dobijanja samih informacija, one se prikupljaju od policije, Centra za socijalni rad, zdravstvenih institucija, same porodice i prijatelja, a najvažnije su one koje potiču od same žrtve. Korisnici usluga u Centru su uvek upućeni u sve što se dešava i to je veoma bitan faktor u sticanju njihovog poverenja. Na taj način se zajednički prave dogovori i planovi. Podrška podrazumeva i odlazak na suđenja sa žrtvama kako bi se one osećale sigurnije i bezbednije. Planovi se prave i odnose na kraće rokove od par meseci, da bi se mogao pratiti tok procesa i izmene koje je potrebno ubaciti u naredni plan koji se izgrađuje posle izveštaja o prethodnom. Šijan o promenama i radu na planu kaže: „Nismo definitivno omeđani postojećim informacijama. Dešava se da zbog novonastale situacije moramo da menjamo nešto u planu. Nekada se desi da loše procenimo, precenimo ili potcenimo, pa tada pravimo novi plan.” Cilj je da se žrtva osposobi da nastavi život dalje i da prevaziđe težak i strašan period kroz koji je prošla. Dobro je održavati kontakt sa žrtvom posle perioda oporavka i vraćanja u društvo, ali je isto tako vrlo važno proceniti i kada treba prestati sa tim, kako se ne bi izazvala kontraproduktivnost i žrtva stalno podsećala na ranije nemile događaje.

Danijela Barjaktarević je stručni radnik u Centru još od 2006. godine, uključujući i poslednjih godinu dana rada u Službi posle proširenja ustanove 2012. godine. Ona objašnjava da stepen ugroženosti nije kod svake žrtve isti, i da su potrebne usluge različitih institucija u zavisnosti od situacije i sposobnosti i mogućnosti žrtve. „Kada donosimo odluku ili neko rešenje u vidu nove mere, ono što prvo uzimamo u obzir jeste to da li žrtva može da se vrati u svoju porodicu. Ukoliko će njena bezbednost biti ugrožena vraćanjem u porodicu, onda se predlaže trenutno smeštanje u Prihvatilište.”

Dugo je vladala zabluda da svako može biti žrtva trgovine ljudima. Naravno, takvi slučajevi nisu isključeni, ali iskustvo ipak pokazuje da su to uglavnom dešavanja karakteristčna za članove disfunkcionalnih porodica. „Statistike govore o tome da su to često ljudi sa nezavršenom ili završenom samo osnovnom školom, zatim ljudi sa posebnim potrebama, kao i pripadnici romske populacije”, objašnjava Barjaktarević profil žrtve trgovine ljudima. Šijan na te grupe dodaje i kategorije stanovništva koje su pod uticajem nezaposlenosti dospeli u slične situacije.

Danijela kaže da se oni trude da se emotivno distanciraju i da a taj način najracionalnije pokušaju da pomognu žrtvama,  ali naravno, to je težak zadatak: „Postoje fascinantne, a u isto vreme i strašne priče. Mi smo na neki način navilki na te priče, ali uvek postoje one koje ostave veći trag. Priče o mučenjima, različite scene i jezive situacije, momenti koji me kasnije drže danima. To su stvari koje se ne zaboravljaju.”

Đorđe Dogandžić, stručni radnik u Službi, govori o poslu koji se često nosi svojoj kući: „Postoji neka tenzija koja se stvara posmatranjem i slušanjem tih priča. Empatiju, naravno, treba minimalizovati, ali to je uvek teško, i tenzija ipak ostaje.”

„Kada radite sa ovako teškim slučajevima svakodnevno, veoma je važno da kao psiholog dobro poznajete i kontinuirano pratite sebe, uz povremene supervizije i svesnost da ova vrsta rada snažno utiče i na vas. Poznata su takozvana ‘traumatoidna stanja’ kod terapeuta koji su stalno izloženi pričama o teškim oblicima nasilja i trauma. Tu dolazi do prenesenog stresa i sekundarne traumatizacije. Da bi se to preventiralo, važno je da negujete svesnost i da se čuvate ‘ogrubljivanja’, jer je osobama sa kojima radite veoma važna ljudska toplina i ljudska razmena, iznad svega”, objašnjava Elena Kuzmanović, psiholog u organizaciji Atina, svoj posao, kao  i odnos prema njemu. Stručni radnici iz Službe pozivaju na prevenciju i edukaciju stanovništva o ovom problemu, jer je to najbolji put ka rešavanju ovog problema uključujući dobar sistem i socijalni program.

Trafikeri su strana koja se teže analizira, njihovi motivi, ciljevi i stavovi. O njima se najviše saznaje od same žrtve, gde je objektivnost same žrtve isključena, jer je baš ona proživela to i pokušava da prevaziđe. Trgovci vrše pritiske različite prirode na svoje žrtve, i utvrđeno je da su danas ti pritisci psihološki suptilniji više nego ranije. Fizičkom nasilju i silovanju dodate su pretnje koje se odnose na samu žrtvu ili njene bližnje. Većina njih nije ni svesna da je to oduzimanje prava i zarađivanje na tuđem životu zapravo krivično delo. Posle odležane neadekvatne kazne, oni izlaze iz zatvora i vraćaju se u društvo, a pri tom, evidencija o njima ne postoji. Po stepenu zastupljenosti eksploatacije u ovim slučajevima, najčešće su seksualna eksploatacija i radna eksploatacija, a slede ih prinudna udaja, primoravanje na izvršenje krivičnih dela, prodaja organa. Eksploatacija je često višestruka.

U Srbiji u 2013. godini, identifikacija žrtava rađena je na 173 slučaja. Ispostavilo se da je u 53% slučajeva utvrđen status žrtava trgovine ljudima. Identifikovane su 92 žrtve, što znači da je u odnosu na prošlu godinu došlo do povećanja od 16%. Žene čine 68% identifikovanih žrtava. Najzastupljenija je seksualna i radna eksploatacija. 70% slučajeva su slučajevi nacionalne trgovine ljudima, ostatak čini transnacionalna. 

Čekamo, dakle, izveštaj za sledeću godinu? Ili..? 

Biljana Stanojević

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s