„Napustivši Studentski grad, stavio sam i poslednju klapu na snimanje!“

Intervju-profil -‒ Daniel Mateić, autor filma „Studengrad“

„Napustivši Studentski grad, stavio sam i poslednju klapu na snimanje!“

„Na Studenjak gledam kao na jednu veliku živu enciklopediju. Ništa ne morate da tražite na internetu. Pozovete bilo koji broj sobe i uvek ćete preko telefona čuti neku priču. Uvek ćete saznati nešto što niste znali o ovom neobičnom gradu.“

danas

Daniel Mateić iz Aleksinca je diplomirani snimatelj filmske, televizijske i foto-slike na Fakultetu dramskih umetnosti. Stanar je Studentskog grada od 2006. do 2011. godine. Za tih pet godina snimio je dva filma o Studentskom gradu, igrani film „Ilegalac“ i dugometražni dokumentarni film „Studengrad“, koji je u fazi realizacije.

„Ideju za film sam dobio interesujući se za istoriju Studenjaka. Dok sam živeo u njemu, često sam razgovarao sa starijim studentima, koji su opisivali interesantne stvari kojih više nema. Jednog dana dok mi je majstor popravljao cev u kupatilu, zainteresovala me je njegova priča o nekadašnjim mnogo većim kvarovima u Studenjaku. Uglavnom su problem bile brave. Bilo je mnogo studenata i više su cirkulisali između soba i treskali vratima. Tako da su se brave stalno kvarile. Mene je zanimalo koliko je to „mnogo studenata“. Rekao mi je da sada ima četiri i po hiljade stanara, a da ih je nekada bilo desetak hiljada i da je svaki student imao bar jednog svog „ilegalca“ – tako Daniel započinje priču.
Ono što trenutno nedostaje ovom mladom snimatelju su sredstva za post-produkciju. Fali mu novac za montažu slika i muzike, za grafiku, za autorska prava za muziku i arhivske snimke koji bi se koristili za originalnu kompoziciju filma.
„Film je dokumentaran, ali sa igranim delovima. Glavni lik je brucoš, koji publiku vodi kroz priču: Studenjak nekada i sada. On se doseljava u dom i u sobi otvara kofer. Iz njega vadi album sa slikama i kreće sa pričom, koja vraća u prošlost: kako se nekada živelo u Studenjaku. Brucoš upoređuje priče koje su važile tada i one koje se danas prenose hodnicima doma.“

29.04._10. (29)-Edit

Daniel je snimao, istraživao i raspitivao se o istorijatu čitavog doma. Prikupio je informacije iz arhivskih snimaka RTV-a „Studentski grad“, ali i RTS-a. U istraživanju i potrazi za ljudima, nekadašnjim stanovnicima doma, pomogao mu je tadašnji cimer, Dragan Batančev, koji je i scenarista filma.

Knjiga Mome Kapora, „Foliranti“, predstavlja osnovu svih romana koji su sledili o Studenjaku. Ona opisuje početak samog života u Studentskom gradu, koji je započeo pedesetih godina. Ime filma „Studengrad“ poteklo je od jednog takvog romana Dragana Lakićevića, koji nosi isti naziv.

„Do kraja osamdesetih na mestu gde je sada kotlarnica postojalo je veliko grupno kupatilo. Studenti su morali da izađu iz bloka i prošetaju sa peškirićem na glavi do kupatila. Neki studenti su se kupali dugo, pa drugi nisu mogli da stignu na red. To je stvorilo probleme. Zato su uveli bonove koji su davali mogućnost studentima da se okupaju dva puta nedeljno. Kada bi nekom nestalo para, onda bi prodavao bonove, da bi imao novca da izađe u grad. Momci su to mnogo češće radili od devojaka.“

Studenti su bez uticaja tehnologije, Interneta i televizora, bili više upućeni jedni na druge. Grad je bio daleko, a autobusi nisu bili toliko česti i nije bilo prodavnica okolo. Jedino sredstvo javnog informisanja je bio „Radio Studentski grad“, koji je obaveštavao studente o dolasku muzičkih grupa, humanitarnim akcijama davanja krvi, radnim akcijama…

„Želje i pozdravi su bili vrlo populrani. Ako si hteo nekoga da pozdraviš, ili ti se sviđala neka devojka, ti odeš i na radiu kažeš: „Pozdravljam devojku iz te i te sobe…“. Čestitali su se ispiti, odlasci u vojsku, rađanje dece… Svi su funkcionisali kao kolektivno telo. Tada je vladala veća solidarnost, više su mladi imali obzira jedni prema drugima. Vreme socijalizma je prosto bilo takvo, vlast je dozvoljavala da ti neko dođe i prespava kod tebe bez problema. Bila bruka i sramota da zemljaka, koji dođe iz nekog kraja Jugoslavije, ne primiš da prespava kod tebe. Pre se gubilo mesto u domu nego da ne ugostiš posetioca kako treba.“

_MG_1675-Edit-Edit

Do 1991. je bilo dobro stanje u svim sferama studentskog života. U menzi su studenti dobijali bolju hranu nego danas. Kada se slavio Dan studenata služilo se pečenje, roštilj i nekoliko užina je moglo da se uzme bez problema. Tada su u domu još uvek stanovali studenti iz cele Jugoslavije i iz zemalja nesvrstanih. Studentski standard je bio na većem nivou, a od studentskog kredita je moglo da se živi. Onda je došlo vreme kriza i sankcija.

„Sa dolaskom tih problematičnih godina, pao je studentski standard. Dolazilo je do restrikcija struje, a hrana u menzi je bila katastrofalna. Studenti su jeli kupus bez mesa po pet dana u nedelji. U domu su se pojavili šverceri koji su prodavali gorivo, šećer, so… U jednom trenutku uprava doma čak nije imala so za ručak, pa je morala da kupi od studenata koji su je švercovali.Imao sam interesantnog sagovornika, kolegu, Zorana Ristića, koji mi je možda i najviše pomogao u filmu, zato što mi je dao gomilu svoje arhive. On je snimio neke svoje reportaže devedesetih godina koje opisuju tadašnje vreme. Dakle nije bilo struje, nije moglo da se uči, novca za odlazak u grad nije bilo, pa su se studenti zatvarali u sobe i pravili žurke.“

Od sadašnjih stanovnika Studentskog grada, Daniel je birao sagovornike najrazličitijih karaktera i interesovanja, koji se razlikuju po načinu odevanja, ali i po obrazovom profilu.

„Gledao sam da snimim upečatljive stanare Studentskog grada. Intervjuisao sam člana obezbeđenja menzoteke, kao i devojku koja je praktično dobila titulu ’kraljice’ menzoteke, jer nije propustila ni jednu žurku. Tu je i devojka iz druge priče, koja studira psihologiju i ne zanima je unutrašnji društveni život Studenjaka. Onda devojka koja je pobedila na takmičenju iz robotike i koja studira ETF i još mnogi drugi. Drago mi je što se ponovo vraća taj period razmene studenata. To sam iskoristio i snimio intervju sa dečkom iz Kenije. Gledao sam da snimim sve. Studenjak nosi koliko intelektualaca, toliko i ljudi koji su ovde došli da jedan deo života potroše u zezanju, ludovanju, da zarade neki novac, a da se pri tom ne vrate u kraj iz koga su došli.“

Daniel je dve godine konkurisao za sredstva koja nudi Ministarstvo kulture. Tu je bio odbijen zbog debitantskog nastupa na konkursu, jer je njegovo ime anonimno u svetu režije, ali i zbog nedostatka finansija u budžetu za filmove. Onda se obratio opštini Novi Beograd koja u vreme izbora nije bila zainteresovana da finansira mladog umetnika. Jedino udruženje koje mu je ponudilo konkretnu pomoć bio je Savez studenta Studentskog grada. Od njih je dobio obećanje da će sufinansirati deo projekta. Na kraju je, kako ističe, pribegao nepraktičnom, ali promotivnom načinu – skuplja dobrovoljne priloge od studenata preko kutija koje su postavljene na recepciji u svakom bloku i na ulazu u menzu.

„Nadam se da ću tokom leta skupiti polovinu novca koja mi fali da napravim prvu verziju filma bez muzičkih i grafičkih dodataka, ali se nadam da će to biti i inicijalna kapisla za eventualne sponzore. Još uvek hoću da film postane moje autorsko delo i da mogu sa njim da izađem na festivale ovde i u svetu. Neverovatno sam uporan i ako na kraju on i ne bude bio savršen, hoću da izađe. Uložio sam tri godine života u njega. Hteo sam da odustanem, ali sam imao dobre sagovornike i prijatelje, koji su me podržavali. Želim da ispričam priču o jednom mestu koje je drugačije. Njegovi stanovnici su mladi ljudi koji i kada izađu iz doma nose taj kolektivni duh Studenjaka, koji je obeležio jedan period njihovih života.“

_MG_9478-Edit-Edit

Ana Rebić

Advertisements

3 одговора на “„Napustivši Studentski grad, stavio sam i poslednju klapu na snimanje!“

  1. Ako se novac skupi, to će biti na opštu radost i zadovoljstvo svih koji su živeli, žive ili će tek živeti u Studenjaku, a taj broj nije mali. Svaka čast Danielu na ideji i upornosti, Studengrađani su uz njega! 🙂 I svaka čast Ani na tekstu i inicijativi da pomogne jer je važno da što više ljudi čuje za ovaj projekat!

  2. Divno 🙂 Studenjak je jedna velika neispričana priča. A sto se tiče sponzora, mnogi, danas uspešni ljudi su nekada živeli ovde, mogli bi u znak solidarnosti i zahvalnosti da izdvoje deo sredstava ili da se pokuša prikupljanje sredstava putem prodaje karata od nekih koncerata, predstava, da se organizuju utakmice iz različitih sportova. To bi zaista bilo humano, a priključio bi se veći broj studenata i pokazalo bi se da ipak mozemo da delujemo kao kolektivno telo. Ovaj film treba da se tiče svih nas koji živimo ovde ali i onih koji su proveli jedan deo života kao i generacija koje ce tek doći… Zaista, sve pohvale za ovako odvažan poduhvat. 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s